сум (гл.) - вика (гл.)

А сум викала и во времето на кое не се сеќавам.
„Небеска Тимјановна“ од Петре М. Андреевски (1988)
И со тој здив сум викала: гробари, свињи, сѐ што ќе ми дојде да викам, а да си мислам дека некој друг го прави тоа зад мене.
„Небеска Тимјановна“ од Петре М. Андреевски (1988)
Ќе се свртам да видам кој вика и тогаш ќе се фатам дека јас сум викала.
„Небеска Тимјановна“ од Петре М. Андреевски (1988)
И после само да трчам, низ цела планина сум трчала и сум викала.
„Небеска Тимјановна“ од Петре М. Андреевски (1988)
Патем сум викала: снегон гори, кој го запали снегон?
„Небеска Тимјановна“ од Петре М. Андреевски (1988)
Јас спокојно сум викала по тате, па кога тие ја виделе глетката се преплашиле, се чуделе како не ме нападнале змиите.
„Ветришта“ од Радојка Трајанова (2008)
Не му кажувам дека и јас вака сум викала по него.
„Небеска Тимјановна“ од Петре М. Андреевски (1988)